“....Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. nije gađan nijedan objekat čiji su vlasnici stranci ili privatnici. Deo odgovora?...“ Još kako! Ni za vreme Drugog Svetskog rata, za vreme npr. besomučnih bombardovanja Kelna, nijedan saveznički (američki/engleski) pilot nije smeo ni da sanja da bombarduje ogroman kompleks Fordovih fabrika (Ford-Keln), koji je za Vermaht - opet besomučno pravio tenkove i kamione, ali nije mu smela ni dlaka s glave faliti!. Profiti od rada za Vermaht su preko Švedske i Švajcarske uredno išli u Fordovu kasu, koju su s druge strane punili i profiti od rada za njegovu rođenu Ameriku i Englesku. To isto važi i za Holandiju, čija celokupna industrija je radila za Vermaht – a posebno Filips (uz korišćenje jevrejskih logoraša – što je kasnije prikazano kao način njihovog spasavanja od gasnih komora, pa je Filips još i hvaljen). Filips je proizvodio radio-komunikacionu opremu za Luftvafe, koja se sukobljavala sa američkim Er Forsom i engleskim (kakosevećtozvalo) vazduhoplovstvom, za koje je Filips pravio to isto. Profit – Filipsu, sa obe strane. Idealno! Vi se koljite – kasa zvecka. Deo odgovora, g. Lazanski? Evo Vam ceo odgovor: Para vrti gde burgija neće!

"Ko je Srbe kleo, nije dangubio..."

..."Kako je došlo do promene tih, ne tako davnih izjava i stavova sa Zapada?" Sve se menja sem kamenja je šaljiv odgovor na pitanje g. Lazanskog. A ozbiljan je on i sam veoma dobro formulisao: "Tačno je da mi resurse sile sada nemamo. ... To nije došlo iznenada, duži je to proces". Na tome se treba "zaustaviti" jer to je početak svakog posrnuća (SFRJ i ) Srbije. Ali je intresantno da većina na ovom forumu sa najvećom gorčinom govori o periodu kad su Srbija i "bratske republike a naročito pokraajine" IMALE izuzetne vojne, materijalne i ljudske resurse za vođenje realnog rata u intresu očuvanja teritorijalnog inegriteta države. Prisećaju se sa simpatijama "četvrte vojne sile u Evropi" ali im nije jasno da je to "bravar" osmislio u okolnstima važećim za taj period. G. Lazanski ga često sa pijetetom pominje. U tom pogledu ne greši. Napravio je jednu drugu grešku, nadam se omašku: "Kada je 1974. došlo do najozbiljnije krize oko Trsta između SFRJ i Italije,.." NAJOZBILjNIJA kriza nije bila 1974. već 20 godina ranije, tačnije 1953.-54. godine.

@Simić Manojlo. Ustvari Vaši komentari nisu ni tamo ni ovamo. Opredelite se.
Spominjući Druga Tita Lazanski je hteo nešto drugo da kaže. To se čita između redova.

Na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 1999. Toni Bler nije kritikovao Beograd zbog nacina na koji upravlja Kosovom,vec sto nije sirom otvorenih ruku prihvatio privredne reforme.E hvala Bogu da se jednom neko od novinara setio i to da kaze.
Zato su 5.0ktobra dovedeni oni koji su reforme prihvatili sirom rasirenih ruku ...

Ispriča nam Miroslav lepu patriotsku priču! Tito i srpski patriotizam ne idu zajedno! Jedno drugo isključuje! Ne verujem da lazanski to ne zna, pa me baš zanima njegova motivacija za pisanje ovakvog teksta.

Nisam bas shvatio da je Lazanski posebno velicao Tita, tako da sve one komentre vezane za kritiku sa te strane smatram politicki nezrelim cak i dogmatskim. Samo je naveo neposredan primer, nesto blizi nama, da vodeci politicari moraju da imaju jake stavove i da umeju da se znacajno i vesto usprotive u interesu svoje zajednice. Naravno da tu mogu da nesto i da izgube ali je to uvek daleko manje. Bez takve politike ostalo lici na raskucavanje imanja u kafani. Nije takav jedan primer. Pogledajte mnoge prave politicare, na pr. nepopularni Mugabea koji se, pord svih ingnorisanja i nipodastavanja i proricanja fatalnog kraja, zilavo bori. Pitanje je dobre procene svih opstih okolnosti i pritiska na pravo dugme. Nije samo tvrdoglavost i onda popusanje u krajnjoj nuzdi ono sto vodi rezultatu, kao sto je to bio slucaj predsednika Milosevicem. Ipak i on je ostavio dva jaka dokumenta za pokoljenja, entitet Republike Srpske i Rezoluciju 1244 za buduce narastaje, koje oni mogu da pretvore u svoj kapital ili da raskuce u kafani. Sve u svemu analiza pokazuje ono sto je sustinsko, put Srbije kojim ona ide zbog zablude u lagodan zivot i zbog nedostatka zivaca istrosenih stalnim maltretiranjma sa strane, bez svesti da je deo otpora i svesnog i planiranog trpljenja uvek i deo uspeha. Postoji i to da je veliki broj gradjana obezglavljen konfuzijom licnih pritisaka bez vidjenja cistih ciljeva, zamaskiranih novim drustvenim odnosima i mogucnoscu odnosno bezizlaznom nemogucnoscu licnog grabljenja. Kako se stvari od vitalnog znacaja samo prodaju, kako Lazanski kaze, za prividnu ekonomiju i finansijske inekcije odrzavanja zivota elite pogodne Zapadu. A globalna ekonomija svakim danom ima sve veci spoljni dug. Pravi Zapadni metod, doza inekcija uvek, da se obezbedi nezadovoljstvo ispod kriticne mase. Tako Zapad to radi svugde u svetu pa i u sopstvenim drzavama Zapada. Postoji jos jedan problem, opsta propaganda je u rukama manjeg broja placenika a ne u rukama veceg broja trezvenih Srba.

Postoji jedna izreka: “Ispeci pa reci” (za one pametne).Ili neznate Hrvatski?

Londonski Memorandum o suglasnosti iz 1954. kojim je riješeno tršćansko pitanje bio je pravno nesavršen i nedorečen dokument. Njime susjedne države nisu uspostavile svoj puni suverenitet nad spornim područjem. Stručnjaci za građansko pravo rekli bi da je stečen posjed, ali ne i vlasništvo. Talijanska vlada je 1974. aktualizirala to pitanje i izazvala kratkotrajnu krizu u odnosima. Jugoslavija je odgovorila oštrim diplomatskim notama, blagim pokretima trupa prema granici i demonstracijama koje su bile zgodna prilika za očitovanje nečega što se tada nazivalo jugoslavenski socijalistički patriotizam, ali Europa je već živjela u stabilnoj eri helsinškog statusa quo. Osimski sporazumi Minić-Rumor 1975. otklonili su najzad svaku pravnu nejasnoću i zaustavili kontinuitet pojedinačnih tragedija koji je zbog granice i oko granice trajao preko stotinu godina, još od talijansko-austrijskog rata.

Dalekosežni značaj tršćanske epizode Jadranskog pitanja jest da je Tito počeo promatrati sukob sa SSSR-om i anglo-američku odluku o prepuštanju Trsta Italiji kao dio jednog te istog konteksta sa stanovišta jugoslavenskih interesa. I jedan i drugi događaj pokazali su mu cinizam velikih sila prema malim državama i štetnost trajnog vezivanja za bilo koji blok. Doista, i istočni blok 1948. i zapadni 1953. svaki su na svoj način u najnezgodnijem trenutku iznevjerili jugoslavensko povjerenje i lojalnost. Utoliko je – pored ostalih faktora – i Tršćanska kriza inicirala politiku nesvrstanosti.

Miroslave, zašto završi tekst baš na najzanimljivijem mestu?

Potpuno se slažem...

za @brm- Nisam na to mislila ,nego na pojedine komentare da kriza nije bila 1974.Nije nam trebao ni Trst a ni Istra.

za " pračukunđeda ";

Uvijek pročitam Vaše osvrte, i mogu da kažem da mi
se uglavnom sviđaju. Naročito je razoran bio onaj
u odgovoru DŠ-u u komentaru o Dobrici Ćosiću, u
kojemu ste statistički pokazali da je u " hrvatskim
partizanima ", hrvatsko bilo samo ime. Tja, nemaju
granica srpske zablude .
A što se mog komentara tiče, vjerujem da je do
zabune došlo zato što ja " Politiku ", već odavno,
kao arapsku štampu, čitam od dna stranice prema vrhu, i zdesna ulijevo. A između redova čitam kako
Bog zapovijeda, odozgo prema dole. Kad se izmiksaju
"Politikine" poruke, dođete do zaključka, da je
1. Šumadijska stavljena u funkciju sveopšteg razaranja srpskog Naroda i njegove Države .
U Talijanskom Parlamentu, postoji jedna mala Partija, koja traži finansijsku nadoknadu od Hrvatske i Slovenije, za 300.000 Talijana protjeranih iz Istre sa svojih vijekovnih ognjišta
i 30.000 koje su Titini zločinci ubacili u "fojbe".
Hrvatska i Slovenija, spremne su da napad odbiju
tako što će za to optužiti 1. Šumadijsku, i kao i
u svim drugim slučajevima, dokazivati srpsku
genocidnost .Lazanski je bio i ostao zarobljen
titoizmom . Kao i čitava ova garnitura na Vlasti,
ali samo u segmentu optuživanja Srba i Srbije .
U svim drugim stvarima uredno pužu pred zapadom,
formirajući kolonu puževa golaća .A zapadna čižma,
uredno ih gazi .

Osvrnucu se samo na ovo:

Kada je 1974. došlo do najozbiljnije krize oko Trsta između SFRJ i Italije, Jugoslavija je na granicu s Italijom, članicom NATO-a, izvela tri divizije. Tito je obukao maršalsku uniformu i otišao na komandno mesto u Vinicu, u Sloveniju. Vašington nas je molio da ne napadnemo Italiju. Godinu dana kasnije potpisani su Osimski sporazumi. Onda je na Brione u goste maršalu stigla Sofija Loren.

Tacno ALI je u medjuvremenu u Boku Kotorsku dosla mocna mornarica CrnoMorska s krstaricama,razaracima i u dubinama nuklernim podmrnicama .Tada su Italijani i njihovi sponzori (SAD)malo ohladili i Broz(tacnije njegovi hrvati/slovenci)dobise Istru,Kvarner,Zadar i ostrva ...ALI ima i tu kvaka koja kaze:
Italija jeste potpisala Osimske sporazume ali sve to parlament Italije nikada nije ratifikovao a to znaci Italijani ce kad-tad milom/silom da vrate svoje oteto.I ne sumnjam d ace Italijani vratiti svoje oteto.

Dok se većina komentatora dohvatila nesrećno odabranog primera sa Titom i tršćanskom krizom, kao i štamparskom greškom u broju godine, ja ostajem fasciniran imenjakovim naslovom:

"Konkurs za Čemberlena" - Sjajno!!!!

Pitam se, ko će na ovom konkursu pobediti? Koji će srpski političar, na kraju, biti upoređen sa neponovljivo slikom Čemberlenom,kada izlazi iz aviona i veselo pozdravlja maše papirom koji mu je potpisao Hitler, na oduševljenje cele Engleske? Šta će biti naša ulitmativna i konačna "čehoslovačka"? Hoće li to biti Kosovo i Metohija, Republika Srpska, Vojvodina, Raška, ili CELA Srbija? Čemberlenu se, ipak, mora priznati: Poklonio je Hitleru tuđe, a ne svoje, u zamenu za "mir". Hoće li, na kraju, jedan ili svi srpski političari, svima nama, izlazeći iz aviona, veselo mahati svojim papirićima, koje su im netom našarali u Briselu (Vašingtonu)?